Ne znam kako kome, no meni je pravo zadovoljstvo ciniti ljudima oko mene neke sitnice, male paznje koje svima ulepsaju dan. I onima koji ih cine, a i onima kojima je paznja upucena. Nekad to i ne uspe... kad je osoba neraspolozena, pa joj smeta ta paznja...a desi se da paznja koju cinite pocinje da se smatra normalnom pojavom i kao nekom vasom obavezom.Tada treba prekinuti i odmoriti i sebe i te osobe od paznje, bar za neko vreme dok to ne postane potreba. U svoje male paznje ulozim svu svoju ljubav i ,ponekad, to malo novca sto imam samo da bih izmamila osmeh, par lepih reci koje za uzvrat dobijem i nekad ,mozda ,zagrljaj ili poljubac kao znak zahvalnosti, koje mi znace veoma mnogo....to su sitne paznje koje su meni potrebne.. Tako se zatvara krug dobrih zelja i pozitivnih emocija koje nam daju snagu za svakodnevnu borbu s stihijom dnevnih problema i naletima stresa koje te paznje, dodiri i osmesi trebaju da ublaze. Mozda je tesko nalaziti snagu za svakodnevni optimizam, ali, verujte vremenom predje u naviku...tada shvaite koliko je lako biti fin...))
