Losa sreca...ili koliko mozes izdrzati da te sreca obilazi?

Pa ja licno, mislila sam da mogu dosta dugo. Ali, zaboravljam gde zivim, pa kad kazes da nesto mozes, onda pocnu da ti tovare na ledja. Tako mi je i sa srecom..ako se to moze nazvati, jer  nema je nesto! Kazu da pre nego krenes da trazis srecu, uvek prvo proveris - mozda si vec srecan, a da toga nisi ni svestan. Proveravala sam i srecna sam sto sam shvatila koliko malo meni treba za srecu, ali,ljudi, i to malo se smanjuje....i postajem zabrinuta. Ne za mene toliko koliko za samu srecu...sta se s njom desava? Kao da joj je dzemper zapeo za ruzu. Nikako da se ispetlja, i da malo sunca i osmeha nama obicnim smrtnicima..Nedostaje mi ta mala,obicna sreca i taj mali,jednostavni mir koji smo ziveli! Gde je sve to nestalo? Zar smo bas svi bili toliko gresni i nevaljali? Dokle klecati na kukuruzima? I zasto mi? Oni drugi se uvek izvuku, sto su gresniji, sto je zlocin veci, sto vise udaraju ...ne kazem da oni mirno spavaju, ma pitam se  kako uopste spavaju. Nije me briga koliko imaju, nego zar misle da treba sve da uzmu jer "tamo" nece poneti nista, mozda zlatnik za camdziju s reke Stix..i odelo na sebi.  Nekako sve nam se vise depresija smeska..Al' kazem ne brine me to sto mi nemamo, brine me sto otimaju unapred od buducnosti nase dece!

Problemi zivota..: Kad se naglo razbolis...

Problemi zivota..: Kad se naglo razbolis...: "Bolest ili povrede bilo koje vrste, nepredvidive su...i sta kad se dese...kod kuce ste na pr.kao ja,povreda noge. Naravno, prijatelji s vrem..."

Kad se naglo razbolis...

Bolest ili povrede bilo koje vrste, nepredvidive su...i sta kad se dese...kod kuce ste na pr.kao ja,povreda noge. Naravno, prijatelji s vremena na vreme, nazivaju da vas cuju: kako ste, treba li vam nesto ili samo da vas podrze da izdrzite, da vam kazu da razumeju, da vam malo kazu novosti i skrate vreme.... Bolest najteze podnosim psihicki,jer naucena na stalno kretanje, rad i ljude s kojima kontaktiram, veoma je neprijatno boraviti zatvoren a i nepokretan,zavistan od tudje pomoci, to je potpuno suprotno onome na sta sam naucila da cinim drugima sto je potrebno i  da se krecem bar osamnaest sati dnevno.Suprug se naravno potrudio da pomogne koliko moze da mi olaksa, ali on mnogo radi , a kad je na poslu onda su i moja deca na poslu odnosno na faxu. Potpuna tisina....prija jedno pola sata...onda pustim muziku ,zatim upalim kompjuter malo se igram i brzo sve postane dosadno i bolno jer ne odgovara mi ni sedenje zbog noge, a ni lezanje zbog kicme, a hodati ne mogu...ludilo.. ne daj, Boze, takve bolesti da budem vezana za krevet, kad posle prelezane noci ja ne mogu da ustanem zbog kicme, a kamoli da duze treba lezati... E, tu uskacu prijatelji svako naspram svojih vremenskih ogranicenja i obaveza nazovu ili samo cimnu kratko. Samo par reci vise znaci nego bilo sta! Imam o cemu da razmisljam, popune vreme, oteraju lose misli, depresiju.... Hvala im svima i porodici i prijateljima, na podrsci, razbibrizi, salama, zagrljajima koji su davali snagu i stitili od problema, do utehe i brisanja suza... Ovo poslednje bolovanje palo je u teskim trenucima za mene i zahvalna sam svima koji su me nasmejali i makar mislili na mene...