Cemu se radujemo kad proslavljamo dolazak nove godine?

Evo, blizi se kraj ove godine... nezadrzivo. Kakva ce biti sledeca? Sta nam donosi? Ne znamo..samo smo jedno sigurni: bicemo stariji za jednu godinu i mi sto ne idemo nigde za docek  lepo cemo se naspavati jer cemo se probuditi tek sledece godine!!Umorna sam od tog pretvaranja, bez novca tesko je upriliciti neki velicanstven docek, manite se prica moze to i kad je skromno. Moze, al' te mladalacke ludosti i raspolozenja vise namamo, onda smo sa par zalogaja i malo vise gutljaja odlicno provodili, pevali, igrali i vodili ljubav celu noc, a tu je bila i gromila prijatelja... Sad svako ima obeveza u svojoj porodici, ili cuvaju unuke, ili nam nikom nije do nicega jer smo bez kinte i nezadovoljni ne zelimo da idemo  negde gde cemo drugima upropastiti vece.A najteze je izigravati zabavljaca, to ne volim, ni kad treba da to budem ja. Mada obozavam da plesem, to volim da cinim zbog mog zadovoljstva, a ne da bih animirala druge... Tako ostanete jednom za docek kuci, pa se zabavljate s partnerom, a posle i njemu dosadi pa sve vise ostajete kuci da gledate filmove ili spavate...Uzas, ali vremenom zaboravite kako to izgleda prepustiti se zabavi i opustiti se.Mislim da je to potrebno zbog promene i poboljsanja raspolozenja, za nastavak godine...ali  zivot na vise nacina utice na nas. Na moj je uticao ovako, svako ima svoje razloge...Koji su vasi? U svakom slucaju zelim vam da se dobro provedete, da se previse ne zaduzite zbog toga i da vam sledeca donese vise srece, bolja primanja i pristojan posao, a ovo ce doprineti da ostalo bude mnogo bolje! Srecno od srca!

Sta je to sto te cini prijateljem?

Sitnice. Zabrinuta si kad se ne cujete. Kad te ne cima dan ,dva -pocinje panika....sta nije u redu?Kad znas da ima obaveza, zoves da vidis treba li pomoc oko uobicajenih poslova?Pricate o nekom novom fazonu,problemima, novim poznanstvima...ili samo o razmisljanjima...Kad je prijatelju dobro isprica ti to, ako mu ne ide podelite to,pricate o tome i to pomaze..najvise.Kad se razboli -drugi ga zove s vremena na vreme da mu razbije dosadu i razvedri dan, ako je potrebno i svrati da pomogne. Prijatelji su blago, to je posebna vrsta ljubavi,poput porodicne, ali nekako slobodnija. Tu ima i nesuglasica, suza, ali i lepih, malih paznji,toplih osecanja, kao i more razumevanja i  neznosti, Prijatelji su neverovatno vazni,pogotovo u teskim momentima,tu su da pritrce kad je tesko, bez obzira na problem.Cak i ako ih zapostavis ostaju prijatelji. Bez obzira koliko ih povredis, sve oproste...Vazno je imati ih, negovati to prijateljstvo...jer bez prijatelja zivot je prazan kao i bez porodice.Divno je imati jer cine zivot ispunjenim i lepsim.

Koliko je bitno biti prvi?

Verovatno ce vecina odgovoriti: jako! Naravno to je tacno, pobeda je stimulativna za dalje uspehe... e, to je ono sto postaje problem. Sta kad vise puta uzastopce ne pobedimo? Kako to utice to na nas? Depresivno, naravno...Znam,licno sam u vrlo niskoj fazi i grebem koliko mogu da se podignem...Dva poslednja meseca mi je utopija razmisljati o sreci, a inace ova godina otpocetka nije naklonjena mojoj malenkosti. Povremeno talasi su tako veliki da vise ne vidim obalu,mada uporno plivam. Bilo je i pre kriza, ali sada je vise godina, a zdravlje znacajno losije. Manje radim sto zbog zdravlja,sto zbog nedostatka posla u jesen i to ne utice pozitivno na visok moral!Upravo je Troicki doneo pobedu Srbiji u Davis-cupu! I preplavi vas onaj odlican osecaj ispunjenja! Sreca vam ne dozvoljava da disete, suze i zadovoljstvo! Nije vazno biti prvi,ali je odlican osecaj, zar ne? E, sad se pokusajte vratiti tih pet minuta nazad, pred njegov zadnji udarac, i zamislite tu napetost u "Areni" i u njemu ! Sve od njega zavisi.... i ne odigra dobro! E, to je onaj drugi osecaj, koji tako steze srce, ne da da disete i natera vam suze na oci!!Kako posle toga ponovo ustati?...Ne znam, jos uvek pokusavam...A jos mi nije vazno da budem prva, a zamislite kako je tesko onom kome je stalo....Samo taj mlad momak ima mnogo dobrih desavanja oko sebe, ja sam u minusu sa svim tim, ali sto ja vec cela porodica. I jos se drzimo i nadamo, ne cekamo vec radimo,ali efekat minimalan...I to je Srbija, bre!

Koliko je bitna energija koju sirimo oko sebe?

Mislim da je veoma bitno kakva je nasa energija unutrasnja, pogotovo za rad,a i za ostalo: druzenje, zabavu,porodicu, ljubav..sve.Neki ljudi imaju tu moc da svojom energijom podsticu ljude oko sebe na delovanje i kretanje,pa smatram da takvi ljude usmeravajuci  druge na pozitivno delovanje, treba da budu vodje(predsednici, direktori, organizatori...). Vecina ljudi nema tako jaku energiju i treba im takva inicijalna (pokretacka)  energija koja bi ih terala da se vise i kvalitetnije angazuju u radu ili bilo gde je to potrebno.To bi moralo da se uzme u obzir kada se biraju ljudi za rukovodeca mesta, jer nije dobro da neko ko nema to "nesto" radi posao koji je veoma zahtevan. Neko ko je "tetkast" ne odgovara za takav posao, bez obzira na ostale kvalitete. Naravno da je tesko naci idealnog ali predsednik i ne treba da bude svako!Isto tako necemo na zurku pozvati samo one prijatelje koji vole da pojedu i popiju, vec moramo imati bar jednog koji ce pevati, igrati ili drugacije animirati druge, inace je zurka brzo gotova1U ljubavi takodje: jedno je vatrenije u jednom , a drugi partner u drugom, pa se preplicu i cine vezu interesantnom. Dobra energija, ona koja pokrece, veoma vazna od postanka planete.Postoji u svima nama, ali  vazno je da je negujemo da bi zracila prema drugima, ali i nama.. da bi bila autopokretacka kao Perpetum mobile..da se nasa energija nikad ne uspori i ne prestane!

Losa sreca...ili koliko mozes izdrzati da te sreca obilazi?

Pa ja licno, mislila sam da mogu dosta dugo. Ali, zaboravljam gde zivim, pa kad kazes da nesto mozes, onda pocnu da ti tovare na ledja. Tako mi je i sa srecom..ako se to moze nazvati, jer  nema je nesto! Kazu da pre nego krenes da trazis srecu, uvek prvo proveris - mozda si vec srecan, a da toga nisi ni svestan. Proveravala sam i srecna sam sto sam shvatila koliko malo meni treba za srecu, ali,ljudi, i to malo se smanjuje....i postajem zabrinuta. Ne za mene toliko koliko za samu srecu...sta se s njom desava? Kao da joj je dzemper zapeo za ruzu. Nikako da se ispetlja, i da malo sunca i osmeha nama obicnim smrtnicima..Nedostaje mi ta mala,obicna sreca i taj mali,jednostavni mir koji smo ziveli! Gde je sve to nestalo? Zar smo bas svi bili toliko gresni i nevaljali? Dokle klecati na kukuruzima? I zasto mi? Oni drugi se uvek izvuku, sto su gresniji, sto je zlocin veci, sto vise udaraju ...ne kazem da oni mirno spavaju, ma pitam se  kako uopste spavaju. Nije me briga koliko imaju, nego zar misle da treba sve da uzmu jer "tamo" nece poneti nista, mozda zlatnik za camdziju s reke Stix..i odelo na sebi.  Nekako sve nam se vise depresija smeska..Al' kazem ne brine me to sto mi nemamo, brine me sto otimaju unapred od buducnosti nase dece!

Problemi zivota..: Kad se naglo razbolis...

Problemi zivota..: Kad se naglo razbolis...: "Bolest ili povrede bilo koje vrste, nepredvidive su...i sta kad se dese...kod kuce ste na pr.kao ja,povreda noge. Naravno, prijatelji s vrem..."

Kad se naglo razbolis...

Bolest ili povrede bilo koje vrste, nepredvidive su...i sta kad se dese...kod kuce ste na pr.kao ja,povreda noge. Naravno, prijatelji s vremena na vreme, nazivaju da vas cuju: kako ste, treba li vam nesto ili samo da vas podrze da izdrzite, da vam kazu da razumeju, da vam malo kazu novosti i skrate vreme.... Bolest najteze podnosim psihicki,jer naucena na stalno kretanje, rad i ljude s kojima kontaktiram, veoma je neprijatno boraviti zatvoren a i nepokretan,zavistan od tudje pomoci, to je potpuno suprotno onome na sta sam naucila da cinim drugima sto je potrebno i  da se krecem bar osamnaest sati dnevno.Suprug se naravno potrudio da pomogne koliko moze da mi olaksa, ali on mnogo radi , a kad je na poslu onda su i moja deca na poslu odnosno na faxu. Potpuna tisina....prija jedno pola sata...onda pustim muziku ,zatim upalim kompjuter malo se igram i brzo sve postane dosadno i bolno jer ne odgovara mi ni sedenje zbog noge, a ni lezanje zbog kicme, a hodati ne mogu...ludilo.. ne daj, Boze, takve bolesti da budem vezana za krevet, kad posle prelezane noci ja ne mogu da ustanem zbog kicme, a kamoli da duze treba lezati... E, tu uskacu prijatelji svako naspram svojih vremenskih ogranicenja i obaveza nazovu ili samo cimnu kratko. Samo par reci vise znaci nego bilo sta! Imam o cemu da razmisljam, popune vreme, oteraju lose misli, depresiju.... Hvala im svima i porodici i prijateljima, na podrsci, razbibrizi, salama, zagrljajima koji su davali snagu i stitili od problema, do utehe i brisanja suza... Ovo poslednje bolovanje palo je u teskim trenucima za mene i zahvalna sam svima koji su me nasmejali i makar mislili na mene...

Nedelja - dan odmora ili ne?

Trebao bi biti,ali nekako odkako sam zena, majka,dete ciji su roditelji ljudi u tzv. trecem dobu... pa nekako nestizem da se taj dan zauzmem za sebe i odmorim. Vise mi nije ni vazno cak ni ne vidim svrhu ali bilo je dana i momenata kad mi je to predstavljalo problem. Interesantno je kako coveku neke stvari posle duzeg vremena prestanu biti vazne i potrebne, zar ne?Dok sam imala normalan posao- secate se onog: radis osam sati,  pet ili sest dana u nedelji pa onda nedelja dan za porodicu. A ti pocnes s pijacom, pa predjes na kuvanje,pa se skupi porodica, ruca se, peres sudove pa malo konverzacije uz kafu i kolace,pa kasnije mozda setnja sa parterom. Sada kad je cela radna nedelja haoticno prosarana snalazenjem izmedju raznih poslova kod razlicitih ljudi, u nedelju sam jos uspela da uguram i pranje ili peglanje ili spremanje ili sve to odjednom ako su deca na faxu, a moja majka nece doci na rucak.Tako da odmor uguramo u neki cosak, a zabavu smo potisli do te mere da je koristim preko nedelje za ludiranje i zabavljanje prijatelja. Samo ponekad mi nedostaje ta sloboda da samostalno potrosim dan kako hocu, ali sve redje jer sam vremenom postala svesna da u stvari vise ne mogu da se provodim kao nekad jer ne prilici mi vise, a i nemam s kim jer sam spala na par ljudi za druzenje. popucale su veze s ljudima vremenom, zbog jurcanja za novcem za ovo ili ono.Tako meni je to dan koji postoji za okupljanje porodice i razne kucne poslove koji se nagomilaju preko nedelje.A verujem i vama ostalima ili mozda ne?!

Ne znam ... nesto kao ljubav?!

Znate ono: neka melodija, doba dana, sitnica koja vam se slucajno nasla u ruci ili samo boja..mozda misao...i kao bumerang, odjednom, nicim izazvano javi vam se ponovo to osecanje koje nije nalik ni na jedno drugo, a i kao da lici na sva ostala odjednom! Mozda ..a mozda i nije ljubav.. ne znam.. negde izmedju snazne treme i onog osecaja mucnine i ocaja kad gubite nesto ogromno sto vam je bilo samo na dohvat ruke i kao san je nestalo medju vasim prstima.Nesto poput ceznje somotasto, tamno plavo kao najfinija tuga, kao zlatasti odsjaj sete i zvonko kao staklo osmeha koje odjekuje u glavi pretvarajuci se u ton tvog mekog glasa..tik pored mog uha, dok bi treperenje vazduha dok dises uzrokovalo tektonske poremecaje duboko u meni.Tu nastaje onaj osecaj bola u grudima isprva fin poput niti pamuka, a  vremenom postaje sve snazniji pretapajuci se  u grc kao infarktni, a opet prijatan i ne dovoljno fatalan. Verovatno:ljubav... ali ko zna sta je to ona zapravo? Nedokuciva, tajanstvena, podmukla, svirepa i u isto vreme spektakularna, zadivljujuca, mocna, a bozanstvena...ljubav. U zavisnosti od toga kome je upucena potpuno razlicita, ali uvek snazna, podsticajna,okrepljujuca a ipak vrlo moguce isto toliko i zaslepljujuca i fatalna. Osecanje potpuno kontraverzno a noebicno vazno i neophodno poput vazduha. Jedino koje, u isto vreme moze da podstakne stvaranje kao i unistenje sveta.Savrseno smisljena zamka u jednoj maloj reci: moze biti u isto vreme i mir i rat, i nada i ocaj i raj i pakao..A samo je jedna: ljubav -  i svevisnja i cudovisna....ali uvek vecna, duboka i predivna. Inace,ako nije takva onda to nije ljubav... vi onda mora da  mislite na neki slican ali potpuno drugaciji osecaj.

Odkada se nasiljem nesto resava??

Kako je cela prosla nedelja  obelezena krvlju, nasiljem i unistavanjem, tesko ja ne postaviti pitanje:Kad se na taj nacin bilo sta resavalo?  Mene ovo sve podseca na terorizam protiv  svoje rodjene zemlje. Da nije tragicno....A kakva je tek sramota za nas sve ovo sto se desava... ne znam kako drugima ali mene jeste...Ne moram da se stidim samo stranaca, jer nigde ne putujem, vec mi je  neprijatno kad pomislim kakvi smo to ljudi? Videli ste svi sve, pa se pitam :zasto te mlade ljude niko nije organizovano uputio na skolovanje, neki sport, putovanje pa da vide kako drugi zive, kako se drugde radi i  skoluje, pa se tako menja nacin zivota i status! Treba reci toj deci da ih iskoriscavaju  za nesto lose i da ce na kraju postati samo kriminalci, a oni koji ih organizuju ce imati svoje sutra, dok ta deca koja ovako odrastaju nemaju nikakvu, bar ne dobru... Nenormalni i nemoralni ljudi koji iz senke pokusavaju da stvaraju vojsku terorista treba pod hitno izvuci na svetlo  i propisno kazniti za primer svim slicnima koji zele da od nase zemlje prave poligon za pripremu  terorista!!Ako ovakvo ponasanje ne bude sankcionisano  efekat ce biti porazavajuci za sve nas.

O tome kako nam odvracaju paznju s problema ..

Prosto sam vec iznervirana pricama o gay paradi, kao da je ,sacuvaj Boze, to najvaznija stvar na svetu! Pa vec su u vecini zemalja shvatili da je to tako kako je (mada ja ne kazem da to treba popularisati,naravno) i da samo treba manje obracati paznju na to , a takodje smatram da nam politicari mlate pred ocima uvek manje vaznim vestima nego onim koje su nam zivotno vazne, Umesto da ovi sto tako vole svoju zemlju pa demonstriraju protiv parade, mogli bi lepo da primete kako nam je neki dan glavna vest bila da cemo imati struje??? Alo, a da li je to neko primetio ?- mozda par radnika i koji penzioner. Niko nije izasao na ulice da protestvuje sto nije sigurno da cemo imati plina za grejanje?? Kao da je najnormalnija pojava na svetu da se oni koji su svoja potrazivanja posteno platili smrzavaju svoje mrsave zadnjice, a plin nisu platili najveci potrosaci i od toga niko ne pravi problem.Da li smo mi normalni kad nam kolona homosexualaca, koji zive sa nama svakodnevno mogu skrenuti pogled sa svakodnevnih potreba i problema? E, moj siroti. obozavani Zorane Djindjicu, ovo treba da vidis pa da se smejes ili places zajedno sa nama koji ovo zivimo!! Ovo je uspesna politika i demokratija...pa mi pojma nemamo! Da su nam stomaci puni a ledja ugrejana u toplim stanovima, da redovno imate platu i godisnji odmor provedete po svojoj zelji da li bi vam onda uopste padalo na pamet da jurcate po ulicama vijajuci homosexualce? I ako su drugaciji da ne kazem nenormalni, ko smo mi, obicni smrtnici, da ukazujemo na njihove grehe? Pa zna se ko to radi Ili u vasem Svetom pismu pise drugacije? Kod mene stoji da  Gospod ima nacina da resi te probleme. On ne moze da se brine da li ce neko od nas baciti smece u potok ili pored kante za smece, pustio nas je da to regulisemo sami ,pa se rezultati vide svakodnevno! Nama je izgleda vaznije da gledamo tudja posla i izigravamo pravednike, a sve nas manje prvo cisti svoje dvoriste jer od tudjeg smeca izgleda ne vidimo ono u svom dvoristu.Strasno mi je gledati na sta smo se sveli kao ljudi. Hocete mi potvrditi da za vreme Josipa Broza nije bilo homosexualaca ili samo niko nije mlatarao sa parolama o pravima po ulicama, nego su svi ususkani mislili kako da naprave kucu,  kupe "Ficu" ili odu na more ili pecanje ili ko te pita gde! Sada iz zablje perspektive zgazeni, zeljni nasusnih potreba borimo se protiv nevaznih pojava naspram nezaposlenosti, nemogucnosti skolovanja dece (a to ce nas tek dovesti u dubiozu koju donosi neukost i neznanje) i ako hocete, posto sam ja vrlo obican smrtnik mene brine zasto ja ne mogu,  za sitne novce kao i oni u skupstini, da mojoj deci omogucim da bar svaki drugi dan pojedu sniclu a ne samo nedeljom,jer mi toboze, obozavamo da svakodnevno jedemo pasulj, krompir i kupus! Politicare treba da upitamo,jer oni su zaboravili po sta su krenuli,dok su se penjali tim stepenicama, sto ti njihovi PR za odnose s javnoscu, mlate tim glupostima  pred ocima svog jadnog i vecinom siromasnog naroda? Kao da se bore protiv neprijatelja lazu i mazu nam oci obnevidele od zelje da zivimo kao sav normalan svet!Mi smo ta zemlja i taj narod i mi smo ih ,nazalost, birali da nas sad izmuzaju , a zaboravili su da ako je nama dobro da to njima samo produzava trajanje! Verovatno nisu ukapirali da seku granu na kojoj sede.... a izgleda i mi nikako da ukapiramo da je grana zdrava i da drvo treba negovati pa treba jos sto godina da shvatimo kako nam neko sece zdravu sumu. Znate strasno mi je sto uopste moram da ukazujem na problem, a da znam da ga  mnogo njih ne vidi niti ce reagovati uopste. A jos je strasnije sto oni koji bi trebalo da promene stvari u nasu korist ovo uopste ne brine sto neka domacica iz provincije nije zadovoljna njihovim radom. Ja samo  mogu da konstatujem da bih ja, vec sa platom od 25-30 hiljada, manje razmisljala o problemima, a ne sa njihovih 140h.no ja posto mogu da mesecno zaradim samo 12 hiljada moram jako i da razmisljam sta cu sutra kuvati a i za koga cu sutra glasati. Nadam se da ce ih brinuti to zadnje jer to je jedino cime ja mogu njih da zabrinem, a nadam se da nas takvih ima jos, Samo da znaju da ih gledamo, ali i da necemo samo gledati jer nam je dosadilo.Predugo je tuzna slika na  ekranu i ja bih da se budim s osmehom....

Jedan od onih dana...

Ne volim o tome ni da pisem,ali... Mora to negde da izadje napolje, a nesrecni papir trpi vise od svih. Danas je los dan... osecam se uzasno...pritiska me sa svih strana,,,,jednostavno nemam dovoljno vazduha... mozda i vi znate taj strasni osecaj potrebe za paznjom, kad su vam zivotno potrebni zagrljaj i lepa rec.... a ne zelite nikoga da davite svojim tugama...u ostalom kad niko ne primeti tvoje stanje sto bi  onda uopste trazili nesto od bilo koga. Svako ima svoje probleme i dobro bi bilo u tim danima imati nekoga koga ce brinuti i razumeti. To su oni dani kad vam je previse svega: problema, bolesti , losih i dobrih vesti....svega. Tada je najbolje  iskljuciti se potpuno, sva dok se baterije ponovo ne napune. No, najcesce to ne ide tako. Obicno se sve jos dodatno iskomplikuje nekim novim desavanjima. Onda popucas po savovima.... Reakcije su individualne: bes, tuga ili depresija, mada mislim da je indiferentnost najgora. Licno ja imam problem da sve te "probleme", koje osecam pretvorim u fizicku bol pa svu tu tezinu tesko podnosim jer telo trpi  i  puca pod tim teretom. Od nesanice preko napada histericnog smeha ili najdublje tuge, sve do tog osecaja bola u grudima i nedostatka vazduha, patnja tako nadrasta moju malenkost i gubim snagu i razum i nadu. Nekada se tunel cini previse dugacak i svetlo u njemu toliko daleko da je nevidljivo... to je vreme da to neko primeti da se ne prepustite stihiji i pustite da vas nosi...Naravno nekad i ja k'o sto Balasevic kaze padnem u "D-mol" i pustim da me preplavi taj fini somot ocaja i duboke, modre tuge.Ususkam se u to osecanje, kao u kutijici s nakitom, cekam da neko  potrazi ogrlicu mog postojanja . Ta potreba da visim na necijem vratu u tim danima ogromna je poput planine, a dodir mi treba kao voda, a nezna rec kao vazduh. Dodje mi da urlam: "Mazi me,pricaj mi kao detetu i samo me voli tiho, zagrljajem tek"... Naravno necu vam pricati o mojim problemima niti vas opterecivati mojim postojanjem, samo bih zelela da znam dali jos neko ima slican problem.

Secate li se mora?

Slusala sam malopre neku finu muziku ... Onakvu kao sto smo nekad slusali na terasama hotela  pored mora, udisuci onaj miris nocnog mora pomesan s mirisom borova... To je bilo pre sto godina,a eto poznajem neke mlade ljude koji jos nikada nisu videli to veliko plavetnilo.. ali necu  s tugom jer ona je tu uvek, zelim sa setom i osmehom da ponovo iz pamcenja izvucem karticu: more-godina 19.i .neka, davna i pomalo mirise na ustajalo.. Ali kad otvoris fajl :more i ostalo... Facu ti opise osmeh blazen i sirok, pocnes da se opustas duboko udisuci miris mora, osecajuci ukus slankasto-gorkast,a gde god pogledas ispred sebe  treperava i iskricava modro-zelena povrsina vode do beskraja. Neverovatna slika... Mozda je, pogotovo nama, deci ravnice, sve  to izgledalo mocno, neverovatno. Svejedno sam se uvek ponovo odusevljavala time , kao i sveprisutnim mirisima. Neverovatno je da tamo i kamenje ima miris! Sve  je to memorisano duboko u meni...Setim se odmah onog finog sustanja  uspavljujuce ujednacenog cesanja talasa o pescanu  obalu.Pa dugih plaza cas pescanih, cas kamenih, pa setnji uz obalu... Ili magistralom peske do sledeceg mesta gde je neka grupa svirala te noci... A secas li se onih mini-golf terena.. Tad smo ih prvi put videli,pa djuskanje  na plazi uz dzuboks, pa onda luna-park i sladoled... Pa ona odmaralista i druzenja, igranke, setim se kad smo doziveli momenat da prvi put mozemo ostati budni do deset, a ,mi jedva docekavsi to dugo iscekivano provedemo taj sat blenuci u "velike"(osmake) sta rade, pa na kraju ne ucinimo nista cak ne otplesemo ni jedan poslednji ples. Izgorimo u zelji...Kakva su to mocna secanja puna vrelog leta, preplanulosti i pogleda nekog decaka s plaze.. A uzina na plazi: mirisne, tople krofne s marmeladom u udubljenju, a mi izgladneli od kupanja oblizujemo prste od pekmeza umazane i smejemo se srecni. Sednemo na topli, kameni bedem,pa igramo "piljaka",a kad smo malo porasli jedno drugom pisemo po preplanulim ledjima ne bismo li pogodili sta pise... Milion secanja  divnih, dubokih, nevinih koja uvek  ponovo ,bude  druga  istovetno prijatna. Nadam se da sam vam podstakla. secanja ili zelju da idete na more, ali pre svega da prenesete  vasa iskustva i secanja. o necemu sto vas je ili vas jos uvek cini srecnim.

O necemu u cemu nisam ucestvovala...

Veceras mi je prijatelj poslao spot koji me je naterao da pisem ovo.Pre svega ne znam zasto taj moj osecaj krivice,bola, osecaj neverovatnog gubitka... jos se zivo secam treperenja zemlje dok je granatiran Vukovar, secam se autobusa na glavnoj ulici kod crkve i ljudi s subarama (ponovo sam se najezila) koji ulaze uvereni u ispravnost postupaka, secam se kasnijh momenata  stalnoprisutne nesigurnosti...Ja idem do centra trudeci se da budem neupadljiva ,a svuda gde prolazim hodaju ljudi u toliko raznobojnih uniformi da sad osecam kako mi neprijatan osecaj straha klizi niz ledja. Ko su i ciji su, koga predstavljaju i zasto su ovde?- pitanja su koja pokusavam da blokiram u glavi. Istoriju sam ucila od petog razreda osnovne i svi ti podaci o prethodnim ratovima stalno su ucrtavani u moj mozak i koliko god sam se trudila da ne pamtim, toliko su se slike, price  kao i neopisivi strah od samog rata kaoi odvratnost koju osecam prema nasilju. sve su vise ostavljali trag u mom mozgu. Sada  a i za vreme rata u kome "nismo ucestvovali" ja imam taj osecaj prepoznavanja situacija koji je nekako memorisan.NE bih volela da nisam ucestvovala u ostalim delovima mog zivota kao sto su rodjenja moje dece ili ljubavi, ali sasvim sam sigurna da bih volela da se nije NIKADA dogodilo vreme umiranja i rata,koje je ostavilo dubok, neizleciv trag u svim zivotima na ovim podrucjima, a mi smo jos prosli bez borbi po ulicama i ostalog uzasa.Ako verujete u pravdu i  kaznu  Boziju,onda  mislite kao i ja da tako strasnu kaznu jos nisu izmislili kakvom  bi trebalo da budu kaznjeni svi oni koji su pozeleli ikada rat zbog bilo cega. Svejedno da li je to sticanje imovine ili prostorno sirenje, jer je  zbog koristi nekolicine bolesnika unisteno jedno neopisivo more zivota, imovinu  namerno ne spominjem jer je manje bitna i obnovljiva. Ali to neverovatno unistavanje zivih bica , to meni niko nikada nece moci objasniti. Oni sto nisu ubijeni na neki od postojecih nacina, unisteni su silovanjima, gladju, ponizavanjem  i li vec posmatranjem svih strahota rata i posledica istog. Jos uvek osecam strah kad govorim o tome (naravno najvise za zivot svoje dece i supruga i neke poznate ,drage ljude), a mogu samo da pokusam da pretpostavim koliko uzasa u sebi nose oni koji su na svojoj kozi direktno osetili ili gledati sve te strahote.Zato sam morala ovo da kazem da opisem ili objasnim  svoj neopisivi stid ,kao coveka, sto nisam mogla da ucinim nista ako ne da sprecim a ono da zaustavim haos koji je nastajao  pred mojim ocima. Kao i tada i sad kroz suze ovo stavljam u text, nemocna da opisem taj bol koji osecam i koji se javi svaki put kad se prikazu slike rata ili se govori o njima. Takodje zalim sto decu niko ne uci o nepotrebnostima nasilja i resavanju problema na verbalan nacin,da ne prave greske i ne mrze kao preci. Nadam se da ce ovaj text izazvati vase pozitivno reagovanje u vecini , a takodje da nikada necete zaboraviti sta se desilo i da cete se uvek truditi da ta secanja cine da budete bolji i kvalitetniji covek.Ako ste u mogucnosti pogledajte spot da bi bolje razumeli o cemu sam govorila. Ukucajte:http://www.youtube.com/watch?v=2JddMiOoFl4

Here Comes the Rain Again

Ponovo dolaze kise...

Poslednji je dan septembra, pomalo prohladan...Slabasne dodire sunca rasteruju naleti vetra i povremeno prosipanje pokoje kapi kise. Naravno kise..ponovo dolaze. Neminovno mada prikradajuci se ,iza ledja vec umornom letu,  na prstima suskajuci suvim liscem dolazi jesen. Otkrivajuci lepotu svojih boja i bogatstvo mirisa nadolazi sa svih strana, kao plima, i donosi senke sete u moje srce,otvarajuci Pandorinu kutiju secanja. Nezadrzivo naviru sa svih strana....podsticani nekim mirisom koji podseca na detinjstvo...ili isterana iz tamnog ugla secanja neka stara,bolna veza puze trazeci izlaz ka svetlosti..Svaka kockica iz puzzla jeseni postavlja neku staru, davno memorisanu sliku  i carolijom secanja vraca me daleko. U zavisnosti od  secanja menjam raspolozenje.Prepustam se seti koja se postepeno pretvara u tesku,plisanu tugu koju zagrnem poput plasta i nosim lutajuci zabacenim ulicama i izbegavajuci susrete.Ponovo kisa.. vraca me u dane mladosti...Pustajuci da vlazi moje umorno lice osecam i znam: to je stari,oprobani nacin da sakrijes suze,ponistis bol i potisnes urlik koji se otima iz dubine.Pustam je da se sliva,da pravi nova udubljenja starim tragovima  i terajuci demone da izlaze iz dubina ponovo s kisom vracam dane i secanje.. To je jedini nacin da ne zaboravim...da me opomenu da ne gresim.Setim se onih poruka sa korica svezaka: "Stvorenje bez secanja ne moze da otkrije svoju proslost.Stvorenje bez iscekivanja ne moze da otkrije svoju buducnost." Pokusavam da sacuvam proslost secanjima kakva god ta secanja jesu. To je za mene dolazak kisa i jeseni, prefinjena cipka melanholije protkana davnim osmesima i suzama,koje moram  cuvati od habanja grubom povrsinom  zaborava. Ja znam svoje...a kolike su vase tuge i sta ih podstice? Recite -sad je sve to iza nas a secanjem cemo sacuvati dogadjaje i ljude...

O blogu ili kako se snalazim u svetu kompjutera?

Ukratko receno: dosta  je komplikovano! Moja deca kazu :"Ma samo odes na sajt i kliknes levim na...i otvori se  ..." I dobro je da znaju, zato smo ih skolovali. No, to meni ne pomaze jer ja to nisam ucila i sad bih htela da znam, ali nemam strpljenja a ni vremena za ucenje. Tako da noc trosim na nova saznanja, a ona i nisu bas neka jer deca su na fakultetu pa ne mogu stalno da ih cimam da bih pitala sve sto me zanima.. A sve je ovo za mene novo, zanimljivo i uzbudljivo do te mere da sam potpuno sludjena kad prestanem sa kuckanjem i krenem na spavanje. Ne znam kako vi, ali jedno odredjeno vreme mi je potrebno da ponovo priviknem oci na normalno osvetljenje, a u glavi mi je nekako, kao, prepunjeno  podacima.... Pretpostavljam da je neko od vas saljivdzija, koji je pomislio da je meni kao zeni svaki podatak suvisan jer se izgubi u praznini glave. Naravno ja to misljenje ne delim :-)..mada mi je simpaticno, jer volim da razuverim ljude u svoje neznanje. Naravno moje znanje mora jos mnogo da se dopunjuje da bih ja bila zadovoljna dostignutim.  O blogu ne bih mnogo ,jer mi je interesantno da pisem, pa vam je jasno da sam na blogu iz tog razloga. Tema moze biti bilo koja. Ono sto ne poznajem rado cu prepustiti drugima da komentarisu ili vec daju svoje misljenje. Danas sam uzaludno pokusavala da povezem oaj blog sa onim na Gmail - Blog.rs, ali nemam dovoljno znanja pa moram cekati sina ,koji ce doci jedan vikend, da me iscupa iz kandzi neznanja. Dotle cekam vase komentare na dva bloga i nadam se da cu vam biti interesantna.