Ponovo dolaze kise...

Poslednji je dan septembra, pomalo prohladan...Slabasne dodire sunca rasteruju naleti vetra i povremeno prosipanje pokoje kapi kise. Naravno kise..ponovo dolaze. Neminovno mada prikradajuci se ,iza ledja vec umornom letu,  na prstima suskajuci suvim liscem dolazi jesen. Otkrivajuci lepotu svojih boja i bogatstvo mirisa nadolazi sa svih strana, kao plima, i donosi senke sete u moje srce,otvarajuci Pandorinu kutiju secanja. Nezadrzivo naviru sa svih strana....podsticani nekim mirisom koji podseca na detinjstvo...ili isterana iz tamnog ugla secanja neka stara,bolna veza puze trazeci izlaz ka svetlosti..Svaka kockica iz puzzla jeseni postavlja neku staru, davno memorisanu sliku  i carolijom secanja vraca me daleko. U zavisnosti od  secanja menjam raspolozenje.Prepustam se seti koja se postepeno pretvara u tesku,plisanu tugu koju zagrnem poput plasta i nosim lutajuci zabacenim ulicama i izbegavajuci susrete.Ponovo kisa.. vraca me u dane mladosti...Pustajuci da vlazi moje umorno lice osecam i znam: to je stari,oprobani nacin da sakrijes suze,ponistis bol i potisnes urlik koji se otima iz dubine.Pustam je da se sliva,da pravi nova udubljenja starim tragovima  i terajuci demone da izlaze iz dubina ponovo s kisom vracam dane i secanje.. To je jedini nacin da ne zaboravim...da me opomenu da ne gresim.Setim se onih poruka sa korica svezaka: "Stvorenje bez secanja ne moze da otkrije svoju proslost.Stvorenje bez iscekivanja ne moze da otkrije svoju buducnost." Pokusavam da sacuvam proslost secanjima kakva god ta secanja jesu. To je za mene dolazak kisa i jeseni, prefinjena cipka melanholije protkana davnim osmesima i suzama,koje moram  cuvati od habanja grubom povrsinom  zaborava. Ja znam svoje...a kolike su vase tuge i sta ih podstice? Recite -sad je sve to iza nas a secanjem cemo sacuvati dogadjaje i ljude...